Posle skoro 100 godina, Dabar je ponovo vraćen u Srbiju.
Dabar se u Srbiju vratio aprila 2004. kada je 35 jedinki doneto u Specijalni rezervata prirode (SRP) Zasavica kod Sremske Mitrovice.
Na područje Obedske bare su naseljeni 2005. godine a danas ih već srećemo u okolini Čačka, Velike Plane ali i u predelu naselja Šetonje i u gornjem toku reke Mlave.
Jedna porodica zauzima teritoriju od jedog do tri kilometara, mladunci kada su polno zreli odlaze od roditelja i proširuju svoju teritoriju. Odlikuje ga zdepasto telo, snažno razvijena glava i oštre kandže za kopanje na prednjim i zadnjim nogama – gde su i plovne kožice. Lako se prepoznaje po širokom i pljosnatom repu, dugom 30 a širokom 20 centimetara, kod odraslih jedinki. Visiok je oko 50 centimetara i iz skrovišta na obali izlazi uglavnom noću.
Dabar je takođe nadaleko poznat i po snažnim sekutićima kojima obara drveće. Hrani se sočnim grančicama i lišćem i zeljastim biljkama koje rastu u vodi ili na obali a tokom zime i korom drveta. Dobar je građevinac i brane ne podiže po svaku cenu, već samo kada je voda plića od jednog metra. Može se nazvati i inženjerskom vrstom jer je jedna od retkih životinja koja može sama sebi da izgradi ili poboljša stanište koje je naselila, a tu sposobnost većina nema životinja nema.
Dabar pričinjava ekonomsku i materijalnu štetu ljudima, u potrazi za hranom i to obaranjem drveća u privatnom vlasništvu ali i kopanjem kanala koji često dovode do urušavanja zemljišta i puteva.
Važno je da znate, na osnovu Pravilnika o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva evropski dabar spada u strogo zaštićene vrste.
Prema odredbama Pravilnika „zaštita strogo zaštićenih divljih vrsta sprovodi se zabranom korišćenja, uništavanja i preduzimanja svih aktivnosti kojima se mogu ugroziti divlje vrste i njihova staništa, kao i preduzimanjem mera i aktivnosti na upravljanju populacijama“.
Prema nekim podacima, Dabar je krajem 19. veka istrebljen u većem delu Evrope a predpostavlja se da je jedan od razloga iščezavanja evropskog dabra iz Srbije bio je gubitak staništa. Međutim, po svemu sudi ipak presudnu reč je imalo izlovljavanje. Postoje podaci da je jedna cela porodica uhvaćena u mrežu, u to vreme sa turske strane obale, nizvodno od Sremske Mitrovice, što znači da su ih ljudi lovili odavno i to je glavni razlog njihovog nestanka, pored ostalih faktora, vezanih za stanište. Dabar je u tim vemenima lovljen zbog krzna, mesa i kastorijalnih žlezda. Krzno je bilo izuzetnog kvaliteta, nepromočivo i dobar termoizolator.Meso dabra je takođe, pre nekoliko stotina godina bilo na ceni.
A kada su u pitanju kastorijalne žlezde, dabar je lovljen upravo zbog sekreta ovih žlezda, koji je služio za pravljeje parfema, mirišljava ulja i kupke.
Dabar, prema paleontološkim podacima, na području Panonije boravi nekih 15.000 godina a o njemu je pisao i 1777. godine švedski prirodnjak Taube, u vreme dok je boravio u Austrougarskoj.
Inače, da napomenemo i ovo, za one koji se više brinu o šteti koju dabrovi mogu da nanesu privatnim posedima. Značajno je da postoje efikasne mere da se šteta svede na minimum i na neki način spreči odnosno, može se svesti na „prihvatljivi nivo“.Kada se neko javi sa štetom, napravi se zajednički zapisnik sa inspekcijom, to se predaje ministarstvu i oni na račun vlasnika parcele uplate iznos za štetu koja je procenjena. I kažu,do sada niko nije ostao neobeštećen.